Ivano je po prvi puta ove pedagoške godine upisan u vrtić. Iz sigurne, velike obitelji došao je među nove prijatelje, odgajatelje i novo okruženje.
Jutarnje opraštanje od mame Martine znalo je biti uz suze i velike dogovore. Ivano se koristi čakavskim narječjem te je u početku imao veliku utjehu u prijatelju Victoriu i mene odgajatelju koji su u potpunosti razumjeli njegove probleme, aš povedamo “po domaći”.
Često je sat bio kriv što ide sporo ili ja jer previše pitam iz razloga što mu skrećem pozornost pitanjima o sestrama Luciji i Lori koje su samo pred neku godinu bile u vrtiću.
Ovo su samo crtice iz naših dijaloga. A sve je počelo ovako…..
IVANO: „Ova ura na zide ti je baš glupa!“
“Da me nisi niš spićevala, aš ti neću odgovorit!”
“Zovi na mobitel mamu Martinu da njoj rečen da brzo pride. Zovi je, molin te!”
“Zovi Martinu i reci njoj da je jako volin!”
“Nisan zadovojan, aš mi fali mama! Zovi je na mobitel!”
“Zovi Martinu, ma ne znan ča bin njoj sada rekal.”
“Zovi Martinu na vajber, da vidin sken govoriš. Ti samo govoriš, a ja ne znan sken.”
I to j saki dan tako bilo…..
Nakon mjesec i pol dana, Ivano se igra i veseli s prijateljima, a naučio ih je i “besedi po domaći”.